СВЕТИЊЕ МАНАСТИРА

Чудотворна икона Мајке Божије Бездинске 

Аустријско-турски рат који се водио од 1737. до 1739. године довео је до нове сеобе српског народа под пећким патријархом Арсенијем IV (Јовановићем-Шакабентом). Тако се под најездом Турака који су пустошили Србију 1737. године повукло и братство манастира Винче. Они су предвођени игуманом Теодосијем Веселиновићем преко Панчева, Сланкамена, Кањиже дошли до Темишвара где су добили дозволу епископа Николе (Димитријевића) да им будуће уточиште буде у манастиру Бездину.

Манастир Бездин, према запису на манастирском Псалтиру, који се сада налази у Владичанском двору Епархије банатске у Вршцу, постоји од 1539. године. „Ва име Отца и Сина и Света Духа. Да се има знати каде поче се манастир Бездин правити: от созданија мира 7048, Рождества Христова 1539, и нарече се храм Ваведеније Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху.“ Сâмо постојање архимандрита, eконома и братије наводи нас на две могућности, да је постојала организована монашка заједница и пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима, или је однекуд дошла.
Када је Аустрија истерала Турке и заузела Банат 1718. године, манастир Бездин је имао жестоку борбу са новом администрацијом која је покушавала да му оспори право на посед, и да на његову земљу насели Немце. Наиме, установа државног Ерара је прогласила себе као искључивог власника целог Баната. Манастир Бездин је посредством свог настојатеља Тимотеја морао да доказује своја права над земљиштем које је од раније имао.
Манастирске зграде су у том периоду биле оштећене и била је потребна поправка. У помоћ је поново притекла „братија и христијани“. Доласком братства манастира Винче ојачало је бездинско братство, али и иметак јер је архимандрит Теодосије са братством понео из манастира Винче све што се могло спасити. Највећа драгоценост коју су са собом понели била је чудотворна икона Богомајке, звана Богородица винчанска. Бездинско и винчанско братство се сјединило 1740. године и примили су за свога старешину Теодосија.
Икону пресвете Богородице је у Винчу донео 1727. године игуман Пајсије, предходник Теодосијев.
То је руска икона, типа Владимирске Богородице (Умиљеније) и потиче из једног кијевског манастира. Она је такође и тип византијске Богородице Умиљеније која је позната у сликарству балканских народа. На икони је Христос увек насликан на десној Богородичиној руци, главом приљубљен уз њен образ, док ју је левом руком обгрлио, али тако да се та његова рука, којом је обухватио Богородичин врат, види с леве стране испод њеног мафориона. Још једна специфичност ове иконе је, да је једна нога малога Христа увек насликана тако да се види цео његов табан. Положај ликова на икони изражава дирљиву емотивност мајке и њеног детета. Та икона је већ по свом доласку у манастир Винча уживала велики углед и била је циљ многих поклоничких посета. Када је донета у манастир Бездин добила је назив Винчанско-бездинска Богородица.
Патријарх карловачки Арсеније IV (Јовановић) је након доласка винчанског братства у манастир Бездин, узео један део винчанских драгоцености и из Бездина пренео у Карловце. Међу тим стварима најдрагоценија је била управо икона Богородице. Међутим, Теодосије, који је у међувремену постављен за старешину манастира Бездин, био је толико одан свом новом манастиру и братству, и одважио се да се супротстави свом највишем претпостављеном, патријарху карловачком Арсенију IV (Јовановић) подносећи тужбу и покренувши судску парницу против њега због одузимања винчанских драгоцености. Све ово је стигло и до Беча где је предмет решен у корист манастира Бездин, али је из обзира према патријарховом достојанству пресуда извршена тек након његове смрти, 1748. године.
Када је икона Богородице враћена у манастир Бездин постављена је у цркви на Богородичином престолу, где је била поштована како од монаха, тако и од верника, који су је украшавали својим даровима.
Ова икона је током XVIII века, када су дошла тешка времена за крајеве темишварског Баната, уживала велико поштовање код нашег народа. Култ ове чудотворне иконе ширио се и даље од Баната, у западне области Карловачке митрополије, све до Велике Градишке и Гомирја.
Све до завршетка Првог светског рата икона Богородице винчанско-бездинске била је у манастиру Бездин. Након тога Темишварска епархија се поделила на два дела, један део је у Румунији са седиштем у Темишвару, док је други део у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Кикинди. Тада је икона пренета у Кикинду где је било стално седиште епископа темишварског др Георгија Летића.
На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1931. године, део Темишварске епархије са седиштем у Кикинди и део Вршачке епархије који се затекао на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, сједињени су у једну епархију Банатску чије је седиште у Вршцу. Др Георгије Летић је изабран за првог епископа банатског, и он је прешао у Вршац, а са њим и икона Богородице винчанско-бездинске која се од тада чува у Владичанском двору. Икона је касније стручно рестаурирана и постављена у дворској капели где је поново попримила богослужбену употребу.
Икона Богородице бездинске је због своје чудотворности често пресликавана, тако да је до сада познато на десетине њених ликовних реплика, где су неке радили и веома познати сликари. Ова икона је пренета и на две бакрорезне плоче, од којих је једна рађена по наруџбини епископа темишварског Викентија (Јовановића Видака).
Настојањем Преосвећеног владике Хризостома (Столића), тадашњег епископа банатског, написана је и служба чудотворној икони Богородице Бездинске, и установљено је њено празновање на дан 02. јула, заједно са полагањем ризе Пресвете Богородице.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

                           Светитељ Кирило Цветковић

„Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у вријеме Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[1], а мајка Анђа[2].“[3] Рођен је 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја, где и данас постоји натпис који је начињен 1899. године за тај догађај. Отац Кирил потиче из свештеничке породице, наиме, његов деда је био отац Симеон, два рођена стрица, Марко и Никола, били су свештеници, брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац.
Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије, а која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[4].
Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим, Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Са савинским калуђерима и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[5] сусрео се 25. маја 1805. године. Отац Никанор је припадао старом савинском братству које је на челу са игуманом Данилом Рајовићем између 1776. и 1799. године подигло Велику манастирску цркву. Тако је Константин, без обзира на противљење свог оца који је тад био у Смирни, примљен у савинско братство.
Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. Он у својој Аутобиографији описује и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцену акцију руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године.
У доба руског владања преминуло је неколико савинских калуђера те је братство, у бојазни да манастир не запусти, а истовремено се плашећи корака француске окупационе власти, одлучило да затражи да се Константин замонаши. Тако је 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици (митрополит Петар I Петровић је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према суседној Аустрији). Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља.
Приређивач Аутобиографије верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин.
Међутим, из до сада непознатих бележака бездинских монаха дошло се до нових сазнања о доласку протосинђела Кирила у Бездин и његовом боравку у том манастиру.
„Дугогодишњи бездински старешина игуман Пантелејмон (Дошен) оставио је биографске белешке о многим бездинским монасима[6], па и о протосинђелу Кирилу. Према његовој белешци, долазак протосинђела Кирила у Бездин збио се овако:
Године 1842. помилован је од Фрање Јосифа I, с тим да даље робовање настави у једном од српских манастира; одређен му је манастир Бездин.
Братство манастира Бездин одржало је 13. августа 1842. Братску седницу, на којој је протосинђел Кирило примљен у манастир: Бр. 10/842.
Записник братске седнице братства манастира Бездина од 13. Августа 1842. године. Јеромонах, парох шибенички, Кирило (Цветковић), бивши иногда у Далмацији, свевисочајшим помилованијем из Глубическаго, в њемже пребиваније затвора отпушчен и в манастирје всевисокијем расположенијем превасходитељственагогосподина Графа канцелара, прочеја казни својеја времја издржати имушћи, упутствујетсја сјемо милостивијем писанијем Јего Високопреосвештенства Епископа нашего од 12. маја т.г.
            Закључено јест: Сходнија ради вједомости и управљенија нашего, сијеистоје здје назначити.
Не откривајући извор, игуман Пантелејмон наводи и детаље о казненом чамовању протосинђела Кирила у Бездину:
Кад је протосингел Кирило (Цветковић) дошао у Бездин да и даље робује, братство манастира Бездина сазидало му је једну малу собу на тавану манастирском са северне стране: 2 м широку, 3 м дугачку, 2 м високу, са два мала прозорчића од таванског зачеља, а у једном крају клозет.[7] И овде је чамио мученик српски… пуне три године дана.“[8]
Игуман Пантелејмон као потврду чињенице да је протосинђел Кирил већ 1842. године био у манастиру Бездин помиње писмо професора Задарске богословије Петра Лупулова упућено архимандриту Самуилу (Маширевићу) 23. марта 1843. године где, између осталог пише: „Поздравите протосингела Кирила (Цветковића), хероја и мученика за Православље у Далмацији".
Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.[9]
О страдању и нечовечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије сведочанство нам даје писмо протосинђела Кирила из Градишке фебруара 1838. године Српској православној општини у Трсту: „Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, -јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном...“[10]
Игуман Пантелејмон оставио је још података о боравку протосинђела Кирила у Бездину:
Актом 69/1849. од 19. фебруара 1849. Преосвећени епископ темишварски, „по налогу Јего Свјатости господина патријарха нашего[11] од 17. текушчих, јеже известије Чесности Вашеја Цветковића протосингела поведенија за целоје време од којего он в Бездиње находитсја прислати му, сим препоручујем Честности Вашеј да нам вопросноје известије поднети ускорите". Архимандрит бездински 1. марта 1849. године одговара Преосвећеном епископу Пантелејмону (Живковићу) између осталог, следеће:„Пробављеноје Јего протосингела Цветковића в Бездиње време на два периода узоб разделити се может, и убо: Перва, на четири љета, јаже он под видом всевисочајшеје умекшаније јего казни провел; Второје, на посљеднији три љета, јаже јако свобод и и после сви времене братству манастирскому причисљени собрат пробавил јест. О поведени убо често поминајемаго протосингела Цветковића в первом периодуспадајушчем, имате, Ваше Високопреосвештенство, покорњејшеје моје под 3. Фебруара 1846. љета поднесеније и на похвалу касајушчеје чин служашчеје известије. Не могу ни о сем, јаже теченијем посqедња три љета имјејаше поведенијего оно развје добро решчи: повнегда тојже по первом известију, мирољубиви,чесни и примјерни Цветковић, от посљедујушчим времени сам себје подобен остал и новија о имже украшен јест добродјетљ открил јест. А тија сут: искреност, вјерност и приљеженије, с којими и служба церковнаја повјерена јему соборни струки икономическија, од времени причисљенија својего братству бездинскому даже до сего дне отправљајет“.[12]На основу овог, и многобројних других извештаја протосинђел Кирило је 1852. године награђен правом ношења црвеног појаса.
Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин. Ово писмо можемо схватити и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премештај у манастир Савину и сазнања да ће умрети ван „родног отечества“.
Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године[13], прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствоваођакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“[14]
Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског)[15] од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.[16]
            Међутим, информације које је архимандрит Исак дао проти Димитрију Руварцу о гробу протосинђела Кирила нису биле поуздане. Први је у те информације посумњао бездински игуман Јосиф (Протић)[17] који је имао Аутобиографију чим је изашла и на њој се потписао „својина Јосифа Протића, Кетфељ, 1898“. Он је оставио белешку:
„По казивању манастирске старе и дугогодишwе куварице Јулке Поповић рођене у Печки, прозване Мамика, протосинђел Кирил (Цветковић) је сахрањен са северне стране поред цркве, где има каменити крст без постоља, који крст означује да је ту протосинђел Кирил Цветковић сахрањен, а не у гробници до јужних врата, као што пише у Автобиографији протосинђела Кирила Цветковића, страна 255. У гробници до јужних црквених врата сахрањен је архимандрит Гедеон (Цветић), који је 6. новембра 1878. умро у 60. години живота, и игуман бездински Никанор (Недељковић), који је умро 23. августа/4. Септембра 1894; живео је 47 година. Потписани је био тада у манастиру када је игуман Никанор (Недељковић) умро и у гробници до јужних врата сахрањен. Та гробница је тако мала, да није могло бити више сахрањених осим архимандрита Гедеона (Цветића) и игумана Никанора (Недељковића).“[18]
Овај податак је међу братством преношен с нараштаја на нараштај те је тако јеромонах Мирон (Ненадов)[19] пишући о манастиру Бездину 1932. године напоменуо:
„Вредно је споменути име једног заслужног Србина, протосинђела Кирила(Цветковића)… Умро је овде, у манастиру Бездину… а сахрањен је          поред манастирског храма према звонику са северне стране, без да има каково обележје или спомен-плочу… Писац ових редова, као сабрат манастира Бездина, више пута му је гроб тамјаном окадио, вином прелио и опојао молитвама за упокојене.“[20]
            Из овог казивања јеромонаха Мирона можемо закључити да је у међувремену нестао „крст без постоља“ на који се позивао игуман Јосиф (Протић).
            Одлуком Епархијског управног одбора Српске православне Епархије темишварске јула месеца 2011. године извађено је тело протосинђела Кирила и положено у манастирски храм.


Будимир Кокотовић   

Од обретења моштију светог Кирила десила су се пар чудесних исцељења,а његово пројављивање и сведочење славе Божије  дешава се нон-стоп  јер је за кратко време добио назив од народа из краја Кирило Маре што преведено значи Кирило- ВЕЛИКИ .

АКАТИСТ МАЈЦИ БОЖИЈОЈ-У славу њене чудотворне иконе Бездинске

АКАТИСТ Пресветој Богородици

у част Њене иконе БЕЗДИНСКЕ
празнује се 02. (15.) јула



Кондак 1.

Теби, Изабраној Богоматери и Царици, којој се клањају Небо и Земља, и Која у неприступној светлости Божијој предстојиш, јер си Бога Сина у телу родила, молитвени вапај узносимо, ми недостојни и свегрешни, просећи милости Твоје. Сажали се, Пречиста Богомајко, и избави нас од свих смрти које нас у пакао воде, како би Ти благодарно запевали:
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Икос 1.

Арханђел је сишао с Неба, да Теби, Најчистијем Сасуду рода људског, донесе Благу Вест, којом ће се спасити свет од греха, смрти и ђавола. И ти, о Најневинији Анђеле Небески, најсмерније и најкроткије пристаде да постанеш Слушкиња Господња, која ће родити Једног од Пресвете Тројице, Онога Кога су чекали народи, Спаситеља света, Господа Исуса Христа. Зато Ти, Мајко Небеска, овакве похвале узносимо:
Радуј се, Неботкана Лествице нашег спасења!
Радуј се, Доме Господњи!
Радуј се, Кoleвко Вечног живота!
Радуј се, Сместилиште Несместивог Бога!
Радуј се, Пресвете Тројице Изабрани Сасуде!
Радуј се, јер кроз Тебе познасмо Сина Божијег!
Радуј се, Тајне од вечности Испуњење!
Радуј се, јер си после Бога Светија од сваке светости!
Радуј се, јер си уздигнута пред Престо Пресвете Тројице!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 2.

Пророштво старца Симеона се заиста обистинило, и мач је расекао Твоје срце, Сведобра Царице, када су бездушници разапели Твога Сина, на Крсту Спасења. И Ти си тада, Најтужнија Мајко, лила најтужније сузе од постања света, тихо појући Богу Славе: Алилуја!

Икос 2.

Али Твоја жалост, Светужна Богомајко, се тако брзо окренула на радост, јер Син Твој, Својом Божанском силом трећег дана устаде из мртвих, и отвори двери Небеске за све који Бога вole. На чудесан начин се и Теби јавио, да Те утеши, да Ти каже како је ђаво побеђен и смрт сатрвена. Зато Ти благодарно овако појемо:
Радуј се, јер си изабрана од свих родова!
Радуј се, јер си од Свете Тројице царску славу примила!
Радуј се, Најсветија Мајко Најсветијег чеда!
Радуј се, јер си Бога дојила млеком Својим!
Радуј се, Ризницо неизбројних блага Небеских!
Радуј се, Најлепша Мајко у свим световима!
Радуј се, Радости ожалошћених!
Радуј се, Највећа Надо умирућих!
Радуј се, јер кроз Тебе Бог беше с нама!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 3.

Први Хришћани, љубећи Васкрслог Господа свим срцем својим, љубили су и Тебе, Пречиста Небеска Невесто, као Мајку Његову. Из превелике љубави према Теби, желели су да Твој благи лик имају изображен и насликан као икону, и да Сину Твом пред њом поју: Алилуја!

Икос 3.

И Божанствени еванђелиста Лука, испуни њихову жељу, те изобрази не једну, него три Твоје часне Иконе, Мајко Света, које Ти када угледа, благослови и рече: “Благодат Моја и Сина Мога нека буде на њима”. Благодарни на свеобилној благодати Твојој, Богомајко, коју изливаш на све нас, ми Те овако песмама хвалимо:
Радуј се, јер си дала тело Ономе који нам даје Своје тело!
Радуј се, јер си без мужа родила Сина!
Радуј се, јер седиш на Престолу са Царем Славе!
Радуј се, Заштитнице монаха и монахиња!
Радуј се, јер је Теби највише храмова Божијих посвећено!
Радуј се, Предводнице Анђела!
Радуј се, јер најбоље познајеш Тајну Свете Тројице!
Радуј се, Избавитељко наша од свакога зла!
Радуј се, Најбржа Помоћнице наша!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 4.

И Ти се, Преблагословена Ђево, када за то дође време, пресели душом и телом код Сина Твога, Господа Исуса Христа, али вернима остаде Твој пречасни лик на иконама Твојим, које се почеше умножавати као звезде небеске, јер су сви желели да Те имају тако изображену и да Сину Твоме кога држиш у наручју певају: Алилуја!

Икос 4.

Када земља руска од Византије прими свето Крштење и Твоја слава се пренесе к њима, Пресвета Богородице. У знак захвалности Теби, подигоше Ти многе цркве и манастире, и украсише их Твојим иконама и фрескама на радост верног руског народа. Зато Те, Свемилостива Мајко Божија, овако величамо:
Радуј се, Миомирисе Небески!
Радуј се, јер лик Твој царске двери у свим црквама украшава!
Радуј се, јер нас рука Твоја са дна пакла извлачи!
Радуј се, јер си стекла већу благодат од Херувима и Серафима!
Радуј се, јер си чудесно родила Бога у телу!
Радуј се, Поверенице Тајни неизречених!
Радуј се, Радовање душа наших!
Радуј се, Исцељење бoleсних!
Радуј се, јер си васкрсла пре општег васкрсења!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 5.

Тада Те, о Преблагословена Богомати, и један благочестиви руски иконописац изобрази на дрвету, и Икону Твоју Свету поставише у Псковско-печерском манастиру да надахњујеш смерне монахе ка Вишњем свету, где и Ти обитаваш, и где све Силе Небеске славе Сина Твога, кличући: Алилуја!

Икос 5.

У руској земљи та Твоја Света Икона би звана Владимирска, Пресвета наша Владичице, и много година потоци суза се проливаше пред њом, кроз које су верни просили од Тебе заштиту и помоћ у тешком земном животу пуном бола и патњи. И Ти си као Добра Мајка испуњавала Својим чедима све молбе њихове, а они су Ти благодарно овако појали:
Радуј се, прогнанима Једина Утехо!
Радуј се, грешницима Највећа Надо!
Радуј се, јер си Најславнија у Царству Небеском!
Радуј се, Миомирисни Тамјане од кога демони устрашено беже!
Радуј се, јер си преиспуњена Љубављу Божјом!
Радуј се, јер Ти Син Твој ниједну молбу није одбио!
Радуј се, Мајко Бога Оваплоћеног!
Радуј се, Духом Светим од свих греха очишћена!
Радуј се, потоцима молитвених суза кроз векове призивана!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 6.

Побожни монах, Грк Пајсије, дође у Псковско-печерски манастир где Твоја Света Икона почиваше, Мајко Небеска, па када је угледа, паде пред њом, дивећи се њеној лепоти, и Твоме нежном материнском лику, и лијући сузе умиљења, благодарно запева Сину Твоме: Алилуја!

Икос 6.

Тада му Ти, Царице Небеска, чудесно убаци помисао, да он Твоју Свету Икону затражи од братије манастирске, и да је понесе у земљу Србију, како би помагала поробљеном народу Србском. Добивши благослов за то, монах Пајсије понесе Небески дар са собом пут југа, ка мученичкој и светој Србији. А ми, задивљени и благодарни, појемо Твоме милосрђу овако:
Радуј се, Радоснице покајања!
Радуј се, Дрво Вечног живота!
Радуј се, Ослобођење поробљених!
Радуј се, јер чеда бездетнима чудесно дарујеш!
Радуј се, јер Твојих светих икона има највише на свету!
Радуј се, Мајко свих Хришћана!
Радуј се, јер ум Твој Духом Светим дише!
Радуј се, јер се Тобом роди Еванђеље!
Радуј се, јер Тобом постаде човек Онај који створи човека!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 7.

Када Икона Твоја чудотворна би донешена у Београд, сабра се многи народ, и као да им Ти Сама са Неба сиђе, Свемилостива Богородице, тако је радосно дочека, и са сузама бола и наде је целива, појући Богу кога држиш на Својим пречистим рукама: Алилуја!

Икос 7.

Епископ београдски Стефан узе тада Твоју Свету Икону, Премилостива Богородице, и постави је у саборни храм светог архангела Михаила. Знајући Твоју неисказану љубав и доброту, пред њом поробљени Србски народ кроз сузе од Тебе испроси свеобилну помоћ, певајући Твоме милосрђу овако:
Радуј се, Духа Светог Просветљење!
Радуј се, Тајно Неизрецива!
Радуј се, Зеницо Свевидећег Бога!
Радуј се, Царице Неба и Земље!
Радуј се, Благодатна Богородитељко!
Радуј се, Изворе свих милости!
Радуј се, Кладенче свих доброта!
Радуј се, Сунце Царства Небеског!
Радуј се, Надо свих напаћених!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 8.

Траживши мира и безмолвија монашког, инок Пајсије се пресели у Винчански манастир, где поче да обнавља запустелу и оштећену цркву, желећи да у њу пренесе Твоју Свету Икону, Преблагословена Владичице, и да у тишини манастирској пред њом монаси са сузама за цео свет поју Богу: Алилуја!

Икос 8.

На дан кад Света Црква слави успомену полагања Твоје Свечасне Ризе, Пресвета Богородице, Икона Твоја Света би пренешена из Београда у Винчански манастир, ка коме опет потекоше реке народа. Јер знали су они да им једино Ти можеш помоћи у свим невољама и бедама, о Сведобра Мајко Божија, па су се пред Твојом Светом Иконом клањали и песме овакве певали:
Радуј се, Узданицо наша у невољама!
Радуј се, Чуварко оних који Те љубе!
Радуј се, Умилна Утешитељко наша!
Радуј се, Заклоне наш од свих непријатеља!
Радуј се, Страху демона!
Радуј се, Љубљена од целог света!
Радуј се, Похвало девственика!
Радуј се, Победо свих страсти!
Радуј се, Тврђаво Непобедива!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 9.

После неуспешног рата против Турака, многи народ Србски побеже преко Саве у Угарску, бојећи се Турске освете. И винчански монаси мораше да напусте свој манастир, поневши са собом своје највеће богатство, Твоју Пречасну Икону, Пресвета Владарко Небеска, тужно појући Богу: Алилуја!

Икос 9.

Речити говорници не могу исказати љубав којом су Икону Твоју, Мајко Божија, монаси носили и чували, тражећи и њој и себи достојно уточиште. И најзад га нађоше у манастиру Бездинском, где Ти Иконом Својом чудотворном настави да верном народу опет дајеш помоћи и исцељења. Зато Ти благодаримо овако:
Радуј се, Облаче Лаки, сакриј нас у Себе!
Радуј се, Лучезарни Светиониче помрачених душа наших!
Радуј се, у невољама нашим Брза Помоћнице!
Радуј се, у тузи нашој Усрдна Утешитељко!
Радуј се, Пресвета Богомајко Богочовека Христа!
Радуј се, јет си освећена Духом Светим!
Радуј се, Родитељко Разоритеља ада!
Радуј се, Саискупитељко наша од греха!
Радуј се, Слушкињо Господња Богом изабрана!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 10.

Патријарх Арсеније четврти, желећи да Твоју чудотворну Икону има за себе, о Пресвета Богородице, пресели је једно време у Сремске Карловце, да и ту верни народ од Тебе Небеских дарова тражи, Мајко Сведобра, и да пред њом поје Богу: Алилуја!

Икос 10.

Када се Икона Твоја Света, Свеславна Мајко Божија, поново врати у Бездин, би постављена у цркви манастирској на трон који је у свим храмовима Божијим Теби посвећен и где сви обремењени долазише да Те мole, да Ти благодаре, да Те величају и узвикују:
Радуј се, јер си родила Једнога од Пресвете Тројице!
Радуј се, јер Ти је Син Твој дао моћ непобедиву!
Радуј се, јер нас најсигурне штитиш од злих духова!
Радуј се, јер Твојом помоћи побеђујемо свако зло!
Радуј се, јер да није Тебе, не би ни нас било!
Радуј се, јер Твој Покров штити све оне који Те усрдно мole!
Радуј се, Заштитнице немоћних и слабих!
Радуј се, Огњу који сажиже стреле демонске!
Радуј се, Сасуде изобилне благодати Духа Светог!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 11.

У манастиру Бездину, Икона Твоја Света, Преблагословена Владичице, проведе скоро два века, па од тада и доби своје вечно име - Бездинска - чинећи безброј чудеса свима онима који Ти са сузама вапише, и Сину Твоме појаше: Алилуја!

Икос 11.

Назјад, пред Други светски рат, икона Твоја Света, Богородице Ђево, провевши једно време у Кикинди, нађе свој дом, у владичанском двору у Вршцу, у храму светих Архангела, где верни просећи милости Твоје, клицаху ти овако:
Радуј се, Чуварко рода Србскога кроз векове!
Радуј се, Највеће Умиљење душа наших!
Радуј се, Најлепше Звоно Небеско!
Радуј се, Најлепши Мирисе Свете Тројице!
Радуј се, Мајко Новог Адама!
Радуј се, Најлепша Песмо Небеска!
Радуј се, Многородни Винограде Господњи!
Радуј се, Непрестана Молитвенице за цео свет!
Радуј се, Најсмернија Слушкињо Господња!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 12.

Благоверни Србски народ желећи да Чудотворну Икону Твоју има стално пред собом, начини још четири њене копије. Једну у манастиру Бездину, једну у Сремским Карловцима, једну у Бечеју и једну у Зрењанину, пред којима се свакодневно чује песма Анђела: Алилуја!

Икос 12.

Као што на Твојој Светој Икони Ти нежно грлиш Твога Сина, и Син Твој грли Тебе, Мајко Свемилостива, тако загрли и нас, децу Твоју недостојну и гресима многим обремењену, али која Те и таква недостојна ипак вole, и величају од свег срца овако:
Радуј се, јер Твоје очи Бога у телу прве угледаше!
Радуј се, јер Тобом Бог Човек постаде!
Радуј се, јер Те сви нараштаји зову Блаженом!
Радуј се, Најмилосрднија Заступнице грешних!
Радуј се, јер си грлила Оног који грли свет!
Радуј се, јер Покровом Својим цео свет покриваш!
Радуј се, Сунце наше у тами овога света!
Радуј се, Зоро безвечерњег дана!
Радуј се, Путеводитељко у Живот Вечни!
Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне Твојим пречистим рукама!

Кондак 13.

О, Свемилостива Мајко Божија, пригрли нас Твојом материнском љубављу, и по неисказаној благодати коју имаш, преобрази душе наше да непрестано стреме ка Вишњем Царству, како би величали Твоју бескрајну доброту и појали Богу: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

МОЛИТВА Пресветој Богородици у част Њене иконе БЕЗДИНСКЕ
О, Мајчице Пресвета и Царице свих светова, Надо оних који су без наде, и Утехо оних који су без утехе, у Тебе се највише надамо, у Тебе се највише уздамо, у Теби видимо најсигурније избављење наше од таме паклене у којој се налазимо. И не знамо како смо више и живи, како можемо и да призивамо име Господње, како да призивамо Тебе, Избавитељку Најпоузданију, како се уопште сећамо да постоји свет добра, кад је све наше и у нама преплављено неизбројним смртима и отровним пакленим гадостима, које нас држе у својој власти као верне поданике. То нам сигурно она неизмерна љубав Божија, која се пођеднако излива и на праведне и на грешне, још наду даје, још неда да умремо душом занавек, него куца, куца на срца наша, окорела и скамењена за све чисто и светло, и као да говори: Пробуди се, сине светлости, изађи из таме, васкрсни из греха! И као да се у тој неизмерној љубави Божијој и Твоја безмерна љубав пројављује, Пречиста Мајко Христова, и као да нам и она говори: Мене зовите, Мајку Божију, Ја ћу вам помоћи, Ја ћу вас избавити од сваког зла, од сваке муке, од свих ђавола, јер Моје молбе Син Мој никада одбио није!
Зато ми, Најмилостивија, и прилазимо Теби, куцамо на врата Твога милосрђа, мада са неисказаним стидом и страхом, бојећи се да је наше безакоње превазишло Твоје трпљење, и да ћеш можда одвратити Своје лице од нас. Ипак, наша нада да је Твоје срце милостивије него што се и помислити може, говори нам да свим бићем својим од Тебе просимо помоћ која нам је потребна да оживимо духовно, да се повратимо у свет мира и љубави, у свет врлина и добра. Притеци нам зато у помоћ, Сведобра и Свенежна Свемајко Небеска, избави нас из греховне таме у којој стално пребивамо, и поведи нас ка светлости благодатног живота. Ми који незнамо ни једног начина како да то учинимо, јер смо неуки за све добро и спасоносно, препуштамо се Теби, Спаситељки грешних, и молимо Те, разли по нама и у нама све оне силе Божије које ће нас, слепце духовне, сигурно водити узаном стазом спасења.
Реци нам, Мајчице, које речи молитве да Ти говоримо, како да Те молимо, како да Те зовемо, па да нас чујеш, па да нас услишиш. А мислимо да не тражимо пуно, мислимо да не тражимо погрешно. Твој Син је рекао да иштемо најпре Царство Небеско, и ево, Свемилостива, ми само то и тражимо, само ка Небу руке дижемо, и очима срца ка Теби гледамо, не би ли се смиловала, и очистила нас од свакога зла, од сваке нечистоте, од сваке гадости, од сваке сатанске помисли, од свих греха које смо учинили.
А можда нам речи нису ни потребне, можда је само довољно да пред Твојом Светом Иконом ћутимо, и сузе лијемо. Можда ћемо се тако лакше преобразити, поправити, оснажити, можда ће се тако у нама родити она снага којом ћемо бежати од свих зала која су у нама. Можда ћемо, гледајући неизмерну љубав коју Син Твој, Дете још, али и Бог, излива на Тебе, грлећи Те Својим ручицама, шватити да Он то грли и све нас, земнородне, због којих је и дошао у свет кроз Тебе, и да нас неизмерно воли, само треба да слушамо Његове свете речи. О, помози нам, Свемоћна Царице, да слушамо и творимо оно што је Син Твој заповедио, јер само тако ћемо моћи да Му покажемо да и ми Њега волимо. А без те љубави, ко ће ући у Царство Небеско!?
Ако смемо то да кажемо, ако није бестидно, загрли и нас, Мајчице Свемила, својим пречистим рукама, обгрли нас Својом благодаћу, узми нас под Своје окриље, и чувај нас. Недај нас овим непомјаницима што само чекају да им попустимо, да им поново у руке паднемо и да им се поклонимо. Утврди нам срца и разум у добру које неће никада проћи, ободри нас, охрабри нас, оснажи нас за сваку њихову лукаву замку. Али нас одбрани и од нас самих, од онога што је постало наша друга природа, а што нас у пропаст води. Умртви нам и телесне и душевне страсти, како би поново постали храм Духа Светога, за чега смо уистину и саздани.
И помози нам, Пресветла Богородице, да стално у молитви и богомислију пребивамо, у прослављању свега што је Божије и свето, и да највише да прослављамо Тебе, због Твоје неисказане доброте и милости којом задржаваш Сина Твога да Свој праведни гњев излије на све нас. Нека Твоје Пресвето Име не силази са наших усана, до последњег уздаха нашег, нека мoleћи се Теби пређемо и у онај свет, где зле слуге сатанине чекају да нас зграбе и са собом одведу у таму најкрајњу. О, да би Твојом помоћи некако прошли поред њих, и дошли пред врата Царства Небеског, и да нам их Ти, или Анђели, слуге Божије, отворите, и пустите нас унутра, у покој вечног мира. Па да онда са захвалним сузама целивамо Твоје свете пречисте руке, и пресрећни, слушамо умилну песму Небеску којом све што живи, вечно прославља Твоје Свето Име, Пресвета Владичице, и Име Сина Твога, Господа Исуса Христа, коме са Његовим Беспочетним Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом приличи свака слава, част и поклоњење, у све векове векова. Амин.